Lažeš mene ili sebe?

Iz popularnog restorana, u skupom delu grada izlaze dva muškarca. Rekla bih gospodina, po odeći koju imaju na sebi, ali crte lica ih odaju. Pozdravljaju se i dogovaraju oko skorog, ponovnog viđanja. Obojica visoki, dinarski tip, tapšu se po ramenima. Naizgled emancipovani. Jedan odlazi ka kolima, a drugi mu dobacuje:

„Ja ne idem do kola, idem ovde na masažu. Odlični su.“

„Aaaa lepo.“ – uzvrati drugi i ode.

Posle samo par minuta, onaj koji je otišao na masažu izlazi iz lokala i upućuje se ka svojim kolima. Veoma skupim kolima, rekla bih po veličini i svežoj, neogrebanoj boji. Pomislih: Ovaj lokal mora da je najbolji na celom svetu kada za samo 2 minuta masaže, sa sve skidanjem i oblačenjem postiže vrhunski efekat.

I gledam tako „gospodina“ koji vozi ta svemirska kola koja je verovatno uzeo na lizing, kako lažno ide na masažu i nosi neke lažne pantalone i cipele kako bi svojim lažnim prijateljima pokazao kako je on lažno uspešan i isto tako lažno srećan. I pitam se, da li je i koliko lepo živeti u takvom svetu? Koliko dugo je moguće obmanjivati druge i koliko je teško obmanjivati sebe? Da li sve te stvari radimo da bismo impresionirali one oko nas ili da bismo nahranili neke sopstvene komplekse, duboko u nama ukorenjene?

A sigurno znam da se sve te rupe mogu popuniti i malo drugačije, samo kada neko hoće.