Pljačkaš ili kakva avet

Uobičajen
Pljačkaš ili kakva avet

Vraćala sam se kući pešice. Nije bilo kasno, ali je pao mrak. Bila sam u svojim mislima o tome  kako u gradu mame šetaju decu kada su svi trotoari zauzeti automobilima? Zašto postoji radnja koja krpi stolice jer, ko danas krpi slamnate stolice? Eno ga žbun pored kog sam jednom piškila sa Markom, ali to je bilo odavno…

A onda ispred sebe ugledala sam baku, nisku. Vuče neke kante i kesu. Imam utisak da svaka ima po 20ak kilograma. Ali, baka, jaka, pognuta, ide brzo i vidi se da joj je teško. “Izvinite, hoćete da vam pomognem?”

Baka se trgla, pogledala me i u uđe u prvi ulaz. Ok, bar sam se ponudila, nisam stigla da joj pomognem.

Pre par dana vidim baku na vrhu ulice. Opet vuče one torbetine ko zna odakle. Požurim ja da stignem babu pre njenog ulaza. Navrzla na nju kao smrt. Iskočim ispred nje i kažem:  „Daj baba glavu!“ . Šalim se. Kažem:  „Dobro veče, hoćete da Vam pomognem do kuće?“

Baba se prepade kada me vide ispred sebe i uleti opet u neki drugi prvi ulaz. Ili prvi drugi. Ne znam. U svakom slučaju ne u onaj u koji je ušla kada sam je onomad srela.  Sretnem sinoć  babu po treći put. Verujte, ista je baba. Sretnem je u potpuno drugom delu kraja, vuklja 3 kese i neke prazne flaše. Ako me još jednom vidi da iskačem ispred nje dobiće srčani udar. Idem ja lagano, priđem joj bočno i pitam:

„Jeli bako, a što vi nećete da vam ja pomognem?“

Strašno me je to zanimalo, jer vidim, muči se.  Baka krene ka prvom ulazu, ja slažem: „Eee super,  i ja živim ovde, na kom ste spratu komšinice?“

Na to će baka: „Tu živiš sunce? Eee dobro je da znam da si u ulazu kod Milke.“

Nema veze što ne živim tu i što ne znam ko Milka, klimnem glavom i nasmejem se.

„Ma ne dam nikome da mi pomogne. Sama svoj teret nosim. Jednom sam dala tako nekoj devojci. Sve mi je torbe odnela. I ovu sa jajima i ovu sa sirom, i sa paradajzom iz bašte. Odem na plac kod dede pa napakujem unucima malo. Odnesem im kada idem da ih čuvam. A ja živim tu pored, ali kada me neko presretne ja u prvi ulaz pobegnem! Ko zna koja avetinja će da me snađe.“

I uđe u svoj ulaz. Pravi ulaz. Nadam se da će mi dati da joj ponesem torbe sledeći put kada me vidi. Iako ne znam ni Milku, ni ne živim u tom ulazu. Samo imam dobru nameru.

A opet, mogla sam biti i neka avet koja će je opet opljačkati. Čoveku danas nikada dosta opreza.

Advertisements

Šta više boli? Birokratija ili porođaj?

Uobičajen
Šta više boli? Birokratija ili porođaj?

Odlučim ja jednog dana da zatrudnim. Lepo je imati decu, slatke mališane koje, ako ih dobro vaspitaš, lako možeš da pošalješ u svet, jer im ovde baš i nije mesto. A ako ih ne vaspitaš uvek možeš da ih pustiš da urlaju u pozorištu, prebijaju profesore i traže da im u 14 godina ugradiš silikone, kao da im nije dovoljna ta vodenasta masa umesto mozga.

Elem, znate kako žena zatrudni stoga ne moram da vam objašnjavam da nije od toga što se kupala u bazenu gde je neko onanisao, i nije od toga što je pas ostavio fleku na kauču ili tako što je sedela na šolji u ženskom WC-u. U svakom slučaju, pre nego što se odlučite za decu i proverite da li vam je partner iole normalan i neće ubiti  vas i porodicu kada malo više popije, raspitajte se o papirologiji. Zašto? Paaaa,  možda ste mislili da je najveći bol koji ćete osetiti u životu onaj od prirodnog porođaja, ali nije tako. Birokratija mnogo više boli. Za ovaj prvi znate da ne traje večno, ali ovaj drugi traje. I nadživeće i nas i bubašvabe. Najgore je kada ste sami sebi poslodavac pa skupljate papire za jednu i za drugu stranu. Ako je ovo „olakšana birokratija“ onda ekipa koja je smišljala šta nam sve treba ima ozbiljnu opstipaciju.

11117995_10152977432737989_1833494401_n-744x418

Iznad se nalazi fotografija koja prikazuje tabak papira koji je potrebno skupiti za porodiljsku refundaciju. Poslodavac prikuplja jedan deo, a majka drugi. Ne daj Bože da je majka pola godine radila u jednoj firmi, a pola u drugoj, jer bi onda morala sama da jurca po gradu i skuplja kojekakve papire. U doba interneta i umrežavanja… Oooh čekajte, ovo ne važi za nas! Naime, za sve treba papir, pečat, potpis i ni jedna služba ne korespondira sa drugom. Jer, zašto bi? Zašto kompjuteri kada mogu ljudi koje mi plaćamo iz sopstvenog džepa? I, kada sve to prikupite, ako ste poslodavac, idete u red i čekate. Pa vas vrate, pa čekate, pa vas vrate pa… Poslodavac na vreme mora da uplati porodiljsko, a država će refundirati posle mesec, dva, pet, kada vam da multipli bukake, čisto onako, da vam se smeje u lice dok žmirkate na kolenima.

Na kraju, potpuno mi je jasno što žene neće decu, jasno mi je i što poslodavci neće trudnice, jasno mi je da su sve strane ugrožene i ni jedna nije zaštićena, a majke nemaju povlastice. Pa sada, usudite se i budite hrabri. Stisnite zube, jer, kao što rekoh, porođaj nije najbolnija stvar na svetu!

Niko se ne rađa sa mržnjom. Ona se uči!

Uobičajen
Niko se ne rađa sa mržnjom. Ona se uči!

1.

„Hajde da je zaključamo u wc i gađamo je novcem i hranom!“ – rekla je jedna devetogodišnjakinja svojim drugaricama.

„Hajde!“ – odgovorile su ostale u glas!

Ugurale su je u ćošak i gađale je sendvičima i parama: „Evo ti jadnice, kupi užinu, a ne da je donosiš od kuće!“

2.

Dva dečaka vraćala su se zajedno kući, kao i svaki dan, već 3 godine. Prišla im je grupica klinaca: „Dvaaa pedera, najela se pepelaaaa. Hajde pederčići, poljubite se.“

„Šta je, šta ste stali? Šutni ih uglavu, neka vide posle čime će da puše kurac!“

3.

„Ti bre nisi ni ciganin! Ti si jedna crnčuga!“ – rekla mu je kada je poželeo da je poljubi.

„Ja bih te poljubila, stvarno, ali šta će posle drugarice da mi kažu?“ – rekla je druga.

„Izvini, ali ti se ni ne zoveš kao da si naš.“ – saopštila mu je treća, uz dozu gađenja.

4.

„Buljava, ispašće ti oči!“ – viknuo je na sav glas.

„Ne diraj buljavu, vidiš da će da počne da krekeće kao žaba.“ – lažno ju je branila drugarica iz zgrade.

„Jel’ te keva toliko lema po dupetu da su ti ispale oči?“ – grohotom su se smejali.

1.a

…a nisu znale da njoj mama pravi hranu kod kuće jer je zdravija i ukusnija. Dok  njima roditelji daju novac koje one potroše na čips i cigarete.

2.a

… a nisu znali da su njih dvojica najbolji matematičari u zemlji. Momci, koji sada rade u Silikonskoj dolini i žive svoj san. Inače braća, bez roditelja, koje je usvojio jedan samohrani tata.

3.a

A nisu znale da je taj isti dečak jako vredan i požrtvovan i da će postati jedan od najpopularnijih momaka današnjice.

4.a

A nisu znali da je devojčica jako bolesna i da neće još dugo živeti.

 

I ne, ovo nisu patetične kratke priče. Ovo su situacije inspirisane istinitim događajima; samo uvid u to da svaka priča ima dve strane. I ako decu ne učimo da budu tolerantni od rođenja, i ako ih ne učimo da prihvate drugačije od sebe, ne učimo ih strpljenju, onda čemu sve, pa i ove priče? A svet bi bilo mnogo lepše mesto da u njega unesemo malo više ljudskosti i posvetimo se svojim potomcima.

 

 

(slika preuzeta sa getty.images)

Mala bili čiku?

Uobičajen
Mala bili čiku?

Pre par dana pojavio se novi „hit“ na društvenim mrežama „Mala bili čiku?“ U pitanju je sredovečan muškarac koji se odbraća devojčici. On se nudi, ona se ne opire. Ovo je izazvalo reakciju mnogih ljudi, napravljena je stanica „Mala bili čiku“, pesma na ovu temu, meme i slično. Komunikacija odraslog čoveka sa maloletnicom je sve češća pojava ( ne mogu je nazvati fenomenom jer je postao već ustaljen), da putem online komunikacije stariji muškarci vrbuju devojčice, a što je još strašnije, te devojčice se ne opiru već podstiču razgovor. I možda su to pravi profili, možda su lažni, mešavina oba, ali neko se svakako nalazi sa druge strane kompjutera.

Silovatelja, pedofila, sociopata je bilo i uvek će ih biti. Ali, zabrinjavajuć je to što devojčice zaista žele „čiku“ iako im današnje vreme, za razliku od perioda kada su žene bile u inferiornom položaju, čika zaista nije potreban i da većinu stvari mogu i same sebi da stvore. I tu dolazimo do osnove, a to je porodica i roditelji. Roditelji koji treba da pričaju sa tom malom devojčicom i da joj objasne šta sve može da postigne u životu. Sama. Deci svakako u vreme tehnologije ne možemo da zabranimo korišćenje iste, kao i da ih izopštimo iz svih dešavanja, jer kada odrastu i naiđu na stvarnost oko sebe, neće se snaći. Ali treba da im kažemo da:

  • Čika će ti dati šminku, ali će ti oduzeti detinjstvo.
  • Čika će ti kupiti kola, ali ograničiti prostor kretanja.
  • Čika će ti kupiti haljinu, ali ćeš je nositi samo za njega.
  • Čika će te šetati kao lutku, ali će te kao istu i odbaciti jer je stigla novija i lepša.

A ti ćeš kao ona stara barbika kojoj si nekada češljala kosu do ućebavanja i šminkala oči hemijskom, bez ijedne krpice na sebi pokupiti se i u najboljem slučaju vratiti mami i tati. U najgorem, tražićeš jednog još starijeg i još oronulijeg  čiku koji će te voleti do kraja života i koji zna da je pitanje dana kada će taj kraj doći. Tada ćeš možda, ali samo možda, da budeš na kratko srećna.

Stoga tebe i tvoje roditelje sada pitam: „Mala bili čiku?“

Hrana i grudi (Koje dojke preferiraš?)

Uobičajen
Hrana i grudi (Koje dojke preferiraš?)

Ušla je u klub, sa dekolteom do pupka. To su bile prelepe, čvrste grudi, one kojima nije bio potreban silikon da bi dobro stajale. Bila je samouverena, sela je za separe. Dozvolila je da je fotkaju. Više puta. U jednom trenutku ispala joj je bradavica. Momci su se naizmenično okretali. Bili su oduševljeni tim prizorom, male, nakosterešene bradavice.

Restoran.  Momak i devojka za stolom. Jedu svinjska rebarca prelivena fantastično mirisnim sosom. On nju hrani. I ona njega. Sos mu curi preko brade. Ona ga prstom lagano briše i zavodnički liže svoj prst. Jedan, pa drugi. Zatim se ljube. Par okolnih stolova gledaju srećan par, komentarišući kako bi i oni voleli da im se tako nešto desi, da nađu takvu ljubav.

Park. Mama na klupi sa bebom u naručju. Ljubi je i topi se u njenim obrazima. Beba je gladna. Mama je nežno polaže na krilo. Traži pelenu po torbi, nema je. Vadi svoju dojku i daje je malenoj bebi kako bi je nahranila. Bebac prestaje da plače, ovlaš ručicom hvata dojku, zažmuri, i mirno počne da cokće. Prolaze momci pored njih i kažu: „Pokrij sisu, ženo, ne moramo svi da gledamo to.“

U prvoj sceni imamo grudi, u drugoj hranjenje, a u trećoj oba. Zašto vam je ovo poslednje tako odbojno?

Lažeš mene ili sebe?

Uobičajen
Lažeš mene ili sebe?

Iz popularnog restorana, u skupom delu grada izlaze dva muškarca. Rekla bih gospodina, po odeći koju imaju na sebi, ali crte lica ih odaju. Pozdravljaju se i dogovaraju oko skorog, ponovnog viđanja. Obojica visoki, dinarski tip, tapšu se po ramenima. Naizgled emancipovani. Jedan odlazi ka kolima, a drugi mu dobacuje:

„Ja ne idem do kola, idem ovde na masažu. Odlični su.“

„Aaaa lepo.“ – uzvrati drugi i ode.

Posle samo par minuta, onaj koji je otišao na masažu izlazi iz lokala i upućuje se ka svojim kolima. Veoma skupim kolima, rekla bih po veličini i svežoj, neogrebanoj boji. Pomislih: Ovaj lokal mora da je najbolji na celom svetu kada za samo 2 minuta masaže, sa sve skidanjem i oblačenjem postiže vrhunski efekat.

I gledam tako „gospodina“ koji vozi ta svemirska kola koja je verovatno uzeo na lizing, kako lažno ide na masažu i nosi neke lažne pantalone i cipele kako bi svojim lažnim prijateljima pokazao kako je on lažno uspešan i isto tako lažno srećan. I pitam se, da li je i koliko lepo živeti u takvom svetu? Koliko dugo je moguće obmanjivati druge i koliko je teško obmanjivati sebe? Da li sve te stvari radimo da bismo impresionirali one oko nas ili da bismo nahranili neke sopstvene komplekse, duboko u nama ukorenjene?

A sigurno znam da se sve te rupe mogu popuniti i malo drugačije, samo kada neko hoće.

Tri lista duvana ili Kako se najesti od zraka Sunca

Uobičajen
Tri lista duvana ili Kako se najesti od zraka Sunca

Nekada davno postojala je kafana pod imenom „Tri lista duvana“. Nalazila se u centru Beograda, preko puta Skupštine. Moj otac ju je voleo i redovno posećivao.

  • Gde ideš? – s vremena na vreme sam pitala tatu kada je odlazio.
  • „Tri lista duvana“. Idem da jedem sa društvom. – odgovarao bi.

U mojoj,  još uvek, malenoj glavi pitala sam se kako neko može da se najede od tri lista duvana i zašto bi iko jeo duvan.  Ta pitanja su me s vremena na vreme mučila dok sam za doručak jela prženice, viršle, gibanicu, pa i jaja na oko (ali samo „oko“ da ne curi, već da bude čvrsto, tražila sam). Inače, ta kafana je bila poznata po tome što se za male pare odlično jelo! Tako uz tatu, navikoh i ja da odem u kafanu i dobro  jedem birajući mesta sa kvalitetnom, svežom hranom. A što se cene tiče, za dobar obrok nije teško i nešto više platiti, ali ipak, dajte da ne preterujemo.

Kako su godine odmicale, kvalitet hrane se nije toliko menjao, ali je drastično počela da se menja cena, količina i njeni nazivi. Dužina naziva nekog obroka  počela je da korespondira sa visinom cene u jelovniku, a postala je obrnuto srazmerna količini koju dobiješ u tanjiru. „Koncept malih tanjira“ i u Srbiju se uvukao na mala vrata. Ja, koja sam navikla kvalitetno, raznovrsno, pa nekada i obimno da jedem, pre par godina sam doživela gastronomski šok. Naručila sam i dobila jelo koje sam godinama predstavljala u svojoj glavi kao strašno, kao ono jadno jelo koje je moj jadni otac često jeo u svojoj omiljenoj kafani, jelo za koje sam se pitala kako ikoga može da nahrani i učini ga sitim. Izneli su pred mene „Tri lista duvana“ koja su koštala kao „Svetog Petra kajgana“. Učtivo sam escajgom ta tri lista isekla na 9 delova, zahvalila se konobaru na savršenom i obimnom obroku i uputila se do prve kafane sa roštiljem i vrganjima.

No, gledajući tada ljude oko sebe, svi su podjednako uživali u svojim porcijama predugačkih naziva, najčešće dekorisanim listom  nane, jednom čokoladnom špagetom i jednim parčetom mesa od 17,5 grama. I sve bi to bilo OK da su oko mene sedele izgladnele devojke i anoreksični momci kojima želudac ne prima ništa više od lista zelene salate ili tri zraka Sunca. Ne, oko mene su sedeli poprilično popunjeni ljudi kojima ovakav obrok sigurno nije bio dovoljan.  A onda shvatih (bezkrupulozno prisluškujući njihove razgovore) da pre tog paučinastog obroka svako u kraju ima neku mesaru u kojoj radi neki Mile i tačno zna kakve punjene pljeskavice svako od njih voli. Da svi oni imaju babe, mame koje im spremaju sarmu od zelja ili kupusa, da mrljaju hlebom po prebrancu samo kako mu miris osete i da rado uživaju u alpskoj salami i pašteti kad god nemaju vremena i novca da se šetkaju po restoranima i jedu „tri lista duvana“.  U skladu sa temom sprovela sam mini eksperiment  gde sam od ostataka predjela tj. dve tračice paprike,  kesice šećera, sažvakane žvake, dva lista nane, kašičice kečapa  i jednog poprilično isceđenog lajma napravila „obrok“ i „desert“.  Nazivi su zvučali ovako:

Obrok  – Specijalne patagonijske iznutrice na azerbejdžanski način u šatou od žutog šećera sa albino wasabi-jem.

Desert – Penaste muskatne jagode sa karamelizovanim marcipanom a la Julienne, sa daškom nane

Sve sam to lepo dekorisala, fotografisala I postavila na jednu društvenu mrežu. Ljudi su bili oduševljeni obrocima, nazivima, pitali se koliko je ljut albino wasabi i gde mogu da nabave muskatne jagode. Apsurd svega je da je svaki pojedinačni naziv apsolutno izmišljen i da tako nešto ne postoji, a sigurna sam da neće ni postojati. Dokle god onih koji se lože na trendove uvek biti, dotle će mudri tu njihovu sujetu uvek moći papreno da naplate.

A eto, ja i dan danas ne mogu da se oporavim od albino wasabi-ja koliko je bio ljut, kao što još uvek pokušavam da proniknem u alhemijsku formula karamelizovanja marcipana.